О дивљим коњима

About Wild Horses

Иако сам помињао детаље о дивљим коњима протеклих година, ти постови су сахрањени испод хрпа и хрпа Цхарлиејевих стубова, Китти фотографија и Бог зна шта год друго. Не очекујем да ће неко копати јако далеко како би пронашао одговоре. У мојој архиви постоје фотографије змија, које би вас могле угристи.

Дивљи коњи на нашем ранчу део су програма БЛМ (Биро за управљање земљиштем) за смањење величине великих стада мустанга на ниво који сматрају управљивим. Коњи долазе из стада дивљих коња која лутају владиним земљиштем у многим западним државама - Невади, Јути, Орегону и Вајомингу. У настојању да управља величином стада коња у тим државама, БЛМ уговара и плаћа приватне власнике земљишта да брину о (иначе неприлагодљивим) коњима. Да би учествовао у овом уговору, БЛМ спроводи поступак надметања у коме одређују најбоље и најисплативије локације за слање коња. Важан део одлуке БЛМ-а је да ли перспективно земљиште може подржати дивље коње или не и омогућити им да напредују. Због климе и квалитета пашњака у нашем региону, многи ранчеви на овом подручју (укључујући и наше) тренутно држе дивље коње.

Као што сам јуче напоменуо, на нашем ранчу имамо само кобиле. Једном када стигну овде нема узгоја (читај: ханки панки) међу дивљим коњима. Повремено од БЛМ примимо нови товар коња и неке од тих кобила су већ узгојене (читај: избачене) кад стигну. У том случају одбећемо колутове пре него што постану довољно велики да почну да се узгајају и пошаљу их назад у БЛМ ради смештаја негде другде.

Као и код било чега што укључује државну потрошњу и националне (и природне) ресурсе, ово је врло политизирано питање. Једна ствар расправе је да ли коње треба прво заокружити или их једноставно препустити самима себи на западу, када би број био превелик за расположиву количину земље. (Ово би било тешко и за коње и за саму земљу.)

У том смислу, друго питање за расправу је да ли би влада требало да настави да даје у закуп БЛМ земљу сточарима у тим западним државама за сточарске операције (многи је изнајмљују генерацијама) или да дозволи да се више од поменутог земљишта користи за смештај растућа популација дивљих коња.

И коначно, и вероватно најконтроверзније, јесте питање да ли неприлагодљиве коње треба заклати ... или одвести на ранчеве попут нашег, где могу да живе до краја живота.

Реци ШТА ?

Извињавам се.

Само мало хумора дивљег коња тамо.

Лично, постоји мала прегршт питања која сам идентификовао као врло, веома важна за мене. На свој (обично тих) начин постоје проблеми за које ћу се борити.

Питање дивљег коња није једно од њих. Склон сам разумевању аргумента да влада која плаћа земљопоседнике за негу хиљада и хиљада дивљих коња не чини најпаметнију употребу долара пореских обвезника. С друге стране, мустанзи су прелепе, величанствене животиње. Успевали су у годинама у којима су били на нашем ранчу. Обично их остављамо на миру да слободно лутају током пролећа и лета, а затим их хранимо током зиме како бисмо били сигурни да су адекватно нахрањени. Сретни су. И сјајна. И лепа.

И дивље.

Ипак, превише је страна приче.

Тако да ћу радити само оно што радим сваки дан кад их видим испред прозора наше куће: Уживајте у њима. Дивите им се. Осећајте се привилегованим што можете да бринете о њима.

Амин.